...Nekada davno, u ovo vreme, u zoru, koja je počinjala da rudi nad Jonskim morem ispod zvezdanog neba, Pitagora se vraćao iz nekih kriptoprostora i puteva u Cererine vrtove, na obalu mora ili u kripte svetilišta, gde su egipatske lampe napunjene uljem i mirisima blago osvetljavale njegove učenike koji su ga nestrpljivo čekali da im prepriča svoje avanture, epifaniju. Kasnije je sa sobom vodio i nekoga od njih, one koji su mogli i smeli da ga prate. To su bili samo učenici prvog stepena, prema kojima su oni drugog i trećeg stepena gajili veliko strahopoštovanje uz malo zavisti, iščekujući da i sami postanu ezoterici i steknu pravo da ulaze u odaje Učitelja. Među najboljim iz prvog stepena bila je i Teano, lepa mlada devojka, koja će mu postati i žena u njegovim zrelim godinama. Rodila mu je dva sina i kćer Damo, koja će poći majčinim stopama. Jednom prilikom, na pitanje svoje ćerke, već sledbenice drugog stepena, čiju je grupu vodila njena majka, da li je brak kruna ljubavi Teano je odgovorila: „Ne, brak ne posvećuje ljubav, samo se zbog ljubavi i ljubavlju brak može opravdati.“ Da, tako je to bilo, dobro se sećam... valjda sam negde pročitao. A sada idem da probudim svoju Teano, moju Mariju.