Svaka osoba treba da s punom pažnjom bude prisutna u svemu što radi, ma šta doživljavala, to je duhovna svesnost – ’sada i ovde’, ma gde bila, u porodici, školi, na poslu, ulici, sama ili u društvu. Time će razviti koncentraciju, pažnju i otvorenost, a prateći tok svojih misli razumeće način njihovog nastanka i prirodu emocija. Duhovna samoposluga je bogata, puna svega, treba odabrati ono što nam je zaista potrebno bar na duže vreme. Treba da nauči da prihvati sebe i sve svoje misli i emocije kao deo sebe. Ako su emocije neprijatne a misli destruktivne, treba da uđe u njihovu suštinu i poreklo, da ih istraži i analizira. Onda će razumeti da mnogi problemi nastaju pod uticajem slike o sebi, slike o jednom delu sebe. Ovo će je uputiti na učenje a ne na ličnost nekog učitelja. Naučiće da misli nisu nezavisne od posmatrača, a kasnije da posmatra i ’posmatrača’. Dalje, naučiće da razvije i izoštri razumevanje i poštenje prema sebi i drugima, da uvidi potrebu za ljubavlju i strpljenjem. Posle svega biće joj lakše da kontroliše svoje misli i emocije jer naša fizička realnost satkana je od energije (vibracija), naših misli i emocija. Tek nakon toga može koristiti i neslućene energije koje nam stoje na raspolaganju pod određenim uslovima. Ovo moramo na zemlji da uvežbamo, jer u naprednijim sistemima realnosti misli i emocije se automatski prevode u akciju i realizaciju pa je neophodna velika odgovornost koja treba ovde da se uvežba. Ukratko, posle letimičnog pogleda na okolinu treba da proučava i upoznaje sebe, a ne poligon – nauku, kulturu, istoriju, religiju ili tradiciju. Svi mi, a pogotovu jedna takva ličnost, treba da aktiviramo sećanje, jer se sva znanja nalaze kod nas, u nama.