Milovan Mića Jovanović (22.03.1938. – 4.10. 2016.) dugi niz godina bavio se naučnoistraživačkim radom, a naročito problemima optimizacije i njihovom praktičnom primenom. Objavio je nekoliko naučnih i stručnih radova iz oblasti primenjene matematike. Jedno vreme predavao je na fakultetu.
Bavljenje bioenergijom, radiestezijom, psihoterapijom, regresoterapijom… bilo je u početku manjeg obima i uporedo s naukom, da bi se kasnije potpuno posvetio isceliteljstvu, pisanju, držanju vežbi, predavanjima i seminarima iz domena duhovnih spoznaja. Regresije je koristio i kao način za otkrivanje i nivelisanje nekih nerazrešenih trauma iz detinjstva ili prošlih života.
O ovome ima detaljnije u ranijim radovima i knjigama gde se, između ostalog, mogu naći i potvrđeni primeri korektnog sagledavanja (kroz progresiju) budućih događaja, što je radio prvi u svetu.
Napisao je osam knjiga i na desetine članaka, održao na stotine seminara, kružoka i predavanja, autor je Jantre – sistema vežbi i prakse sačinjene od više nivoa a s ciljem postizanja duhovnog uzdizanja, proširenja svesti i prosvetljenja.
Važan deo njegovog ličnog i duhovnog puta činila je osvešćena komunikacija sa Glasom, a ukupni njegov život u kome je pomogao, izlečio, ohrabrio na hiljade ljudi prateći sugestije dobijene iz duhovne dimenzije, život u kome nije bio vezan za materijalno i pojavno, u kome se radovao svakom trenutku a na one teške gledao kao na putokaze, život u kome je poštovao svakog čoveka (ali ne sve stavove i pojave) i prirodu u svakom njenom segmentu (hranio i pomagao životinje, gajio biljke, reciklirao, štedeo vodu i energiju i vodio računa o ekologiji misli) ukazuju da su takvi nefizički kontakti deo (njegove) duhovne evolucijske revolucije.
Od 1992. godine sa porodicom živeo a od 1996. i radio u Zemunu.
Autobiografija
Deo predgovora knjige Seme kosmičkog znanja, prva knjiga (pisano 1993.)
Moje rodno mesto nalazi se između Kragujevca i Kraljeva, to je gružansko selo Zakuta. Neki, kao i ja, misle da je to najlepše mesto na svetu. Tamo je mesec najsvetliji, a zvezde tako blizu.
Kada si tamo, dobijaš želju da se sjediniš sa svima, pa pozdravljaš biljke, ptice i Sunce. Svi ti uzvraćaju pozdrav, želju i ljubav. Kos i slavuj se nadmeću s potokom, a cveće uživa u tome. Boje i zvuci su se tako izmešali da ljudi misle da je to sve jedno isto i da plešu zajedno.
Pri takvim čarolijama mnogi nisu primećivali slike u boji koje su se javljale na prozorima kuća, pa i na staklima prozora naše kuće. Ja sam tada bio mlad, dete, ali se dobro sećam svega. Ljudi su se okupljali, gledali slike, čudili se i krstili, ali su se brzo razilazili. Samo jedno dete je dugo, satima, ostajalo pored slika Bogorodice, Svete Petke, Hrista, nekih nepoznatih likova… kao da je razgovaralo s njima.
Gimnazija u Kragujevcu, studije u Beogradu. Život teče dalje. Nekada uz žubor, a nekada… Kada se, međutim, sada setim svega i sagledam celinu – znam da je sve bila divna simfonija.
Posle nekoliko decenija, kada je dete odraslo i pročitalo mnogo knjiga, setilo se slika na prozorima. Roditelji i stariji očevici, sada odraslom i školovanom čoveku, odgovarali su u vezi s tim prosto – takva su to vremena bila. A poneko bi dodavao i sećanje – ti si često i dugo stajao pored tih slika, kao da si razgovarao…
Ljudi iz mog kraja, Šumadije, skloni su misticizmu, dakle verovanju u mogućnost saznanja i onoga što drugi ne mogu, što je neobjašnjivo, nedodirljivo, duhovno, van znanja i nauke. Odraslom i načitanom sada nije bilo teško da objasni čežnju ljudi za nekim čudom, da bi potvrdili svoju veru i našli dokaze za nju.
Ove događaje i viđenje slika, načitano odraslo dete bez dileme je svrstalo u čuda, vizije: dakle, viđenje nečega što nije stvarno, što je van nauke i van pojedinačnog i opštepoznatog i priznatog iskustva. Bez dileme svrstalo, međutim, uvek je postojala neka praznina, tražena je karika koja nedostaje… Sličan odnos i osećaj imao sam i prema vizijama svog brata (radi detaljnijeg upoznavanja videti knjigu Dušana Jovanovića: „Vizija o Raju i Paklu“), koje je on imao kao odrastao i zreo čovek.
Jedan, naizgled beznačajan događaj često mi je bio u sećanju. Za vreme prve godine studija matematike u Beogradu, u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti gostovao je i držao predavanje čuveni ruski matematičar svetskog glasa P. S. Aleksandrov. Ne sećam se kako se dogodilo da se ja nađem na tom predavanju, ali se sećam da je uvaženi naučnik rekao, približno, sledeće: „Matematika je nepristrasna i nemilosrdna nauka. U njoj jedan kontraprimer obara teoriju, pomera pretpostavke… ali i ovde treba nekada krenuti stranputicom i uz rad, veru i strpljenje mogu se dobiti dobri rezultati.
… Da sam znao matematiku koliko je sada znam – nikada ne bih pošao onim putem kojim sam išao u svojim istraživanjima. Stav nauke je tada bio, a ja za to nisam znao, da je nemoguće tim putem doći do rezultata koji nazivamo rešenje problema…“
Naravno, od svega toga ja tada skoro ništa nisam razumeo, ali znam da mi je ovaj događaj kasnije, više nesvesno, služio kao podstrek i inspiracija u trenucima kada mi je ponestajalo snage i vere pri pokušajima da poljubim Sunce…
Kao čovek koji se dugo godina bavio naučno-istraživačkim radom i sa zvanjem vodećeg istraživača, morao sam da naučim da osetim šta je slučajno, a šta statistički značajno.
Matematički principi su rigorozni i teraju nas na opreznost i celovito sagledavanje, kako domena podataka, njihovih relacija i ograničenja, tako i prostora rezultata i svih oblika onoga što podrazumevamo pod tim imenom.
Budući da sam se dugo godina bavio problemima optimizacije, a za rad na računarima pravio programe za rešavanje raznovrsnih problema, kod mene su se morala razviti „čula“ za strogost i filigransku suptilnost. Sve ovo je bilo neophodno da bi se u igru, koju nazivamo matematika, uvelo u datom trenutku samo ono što je potrebno i dovoljno i da bi se definisale sve mogućnosti ulaza i predvideo izlaz (rezultat) za sve moguće kombinacije ulaznih parametara.
Stečene navike u ovom radu ponekad su mi i smetale, jer sam se trudio da sve što se događalo u životu tretiram u skladu s tim navikama i podvedem pod poznate zakone i naučne principe. Naravno, to nije uvek bilo moguće.
Čitao sam dosta. Srpske pisce i pesnike u početku, a kasnije sam dobro upoznao Verna, Igoa, Dostojevskog… Čitao sam sve, od naučne fantastike do Junga i Frojda. Knjige tipa „Istorija vremena“ i „Tao fizike“ naročito su me privlačile. Istorijski romani, filozofija i religija Istoka, bili su mi omiljeni kada sam bio mlad, a bajke, legende, mitove i dečje pesme čitao sam kasnije, pa i više puta.
Čitao sam, učio i vežbao razne tehnike duhovnog razvoja, od koncetracije i autogenog treninga do intenziva prosvetljenja i rada sa snovima, koje sam uspevao da konstruišem sebi i drugima. Išao sam običnim putem, ali kojim se ređe ide.
Vaspitavan i obrazovan slično kao i mnogi moji vršnjaci, materijalistički i u društvu koje su neki zvali socijalizam, nije mi na pamet padalo da postoji još nešto drugo, više, sadržajnije od onoga što sam učio i znao, video, merio…
Moje vaspitanje i obrazovanje, moj lični odnos i čvrsto ateističko ubeđenje, uticali su tako da sam bio prema svemu neutralan i ravnodušan, ali baš zbog toga podjednako otvoren za sve sisteme, teorije i tradicije. Ako se na moje vaspitanje i obrazovanje doda uticaj mog matematičkog odnosa prema svemu koji je sve armirao, nije teško zaključiti da sam sav bio u znaku „dodirni, vidi, proveri, izračunaj, izmeri“.
Sve školjke imaju nameru da stvaraju biser, a neke to čine tek kada budu povređene. Bio sam neko vreme u ulozi takve školjke i imao sam njenu nameru. Šta je povredilo školjku tačno ne znam i o tome sada i ovde ne želim detaljnije da govorim. Da li je školjka stvorila ili će tek stvoriti biser – ni to ne znam, nadam se.
Jedan od mojih puteva stvaranja bisera jeste to što sam zaronio u sebe i ozbiljno počeo da se bavim duhovnim radom i alternativnom medicinom – bioterapijom, psihoterapijom, regresoterapijom, radiestezijom… Godinama sam preko telefona otklanjao ljudima bolove, davao dijagnoze i prognozu razvoja nekih bolesti, pa i događaja uopšte.
Davao sam savete u vezi sa štetnim zračenjima, preporučivao boje, vitamine, oblike…
Rutinski sam davao tačne dijagnoze i na osnovu fotografije, adrese, imena, broja telefona, ili bilo čega što nekog jednoznačno definiše.
Mogao sam lako da otkrijem od kada počinje oboljenje, kada i zbog čega je nastao stres… Često sam „video“ ili znao da li će i kada neko ozdraviti i šta treba da (se) uradi da bi se stanje poboljšalo i krenulo putem ozdravljenja.
Sarađivao sam s lekarima, medicinskim i naučnim ustanovama.
Svaki čovek mi je bio učionica, a njihove bolesti – lekcije, koje treba naučiti i razumeti.
Bilo je čudnovatih izlečenja, čak i onda kad je izgledalo da više nema pomoći. I ja sam se čudio svemu, jer mi nije bio jasan model i proces – kako se sve to odigrava i koja je moja prava uloga u svemu tome.
Da bih odstranio sumnje da se sve ovo zasniva na sugestiji i/ili placebo efektu, sa grupom lekara napravio sam eksperiment. On se sastojao u tome što sam sa distance energetski delovao na pacove koji su bili privezani na aparate. Registrovane su i zabeležene značajne promene krvnog pritiska saglasno mom delovanju, a ja sam se konačno uverio da objektivno postoji nešto.
Mada u nauci nema konačne istine i ne važi pravilo da pobednik piše istoriju i da se njemu ne sudi, ipak, svakoj teoriji sudi priroda i svakodnevna praksa. Treba da se naviknemo da postoji nešto i van onoga što mi znamo, čujemo, vidimo, merimo. Ne može se sve videti, opipati i izmeriti.
Kvantna mehanika se bavi nevidljivim objektima koji deluju na instrumente i na naša čula, a spada u ozbiljne i priznate nauke. Slično treba da se ponašamo u odnosu na sve oblasti nauke i života.
Do sada poznate teorije i modeli o bioenergiji nisu me zadovoljili. Osećao sam da treba više da se prodre u suštinu energije misli i osećanja i da se bolje upoznaju nosioci raznih informacija, raznih nivoa postojanja materije i energija, a pre svega da upoznamo sebe.
Mnoge događaje nisam umeo da protumačim i objasnim i oni su, kao grom iz vedrog neba, lomili oklop mojih čvrstih uverenja i dovodili pod sumnju mnoge moje stavove. Sve mi je izgledalo kao naučno i intelektualno samoubistvo. Nisam mogao, a ni hteo, olako da prihvatim neke sada ponovo „jasne i očigledne“ činjenice. Shvatio sam da su sve naše istine samo bolja ili lošija aproksimacija ili brežuljci ukupnog kopna istine.
Naše uporno nastojanje ka jednoznačnoj istini, postaje kočnica u razvoju svega, pa i mišljenja. Da bismo se brzo i harmonično uzdizali treba da kod sebe razvijamo duh, razum, ljubav ali i da se naučimo spontanosti.
Registrovao sam firmu Karma centar i počeo ljudima da pomažem ne samo u pogledu zdravlja već i na duhovnom planu, u samospoznaji. Uporedo sam se uspešno bavio i pronalaskom nestalih ljudi, pasa, kola…
Mnogo od onoga što sam znao da radim, pokazivao sam i objašnjavao prijateljima, a kasnije svima koje je to zanimalo. Tako se oformila i grupa radoznalih, a s povećanjem njenog broja i ja sam pomerao teme svojih predavanja. Mnoge od njih, svoje učenike, uputio sam u to kako da veruju sebi i svom telu, da stupe u vezu sa svojim „vodičem“ ili „anđelom čuvarom“, svojim višim Ja, unutrašnjim glasom, kosmičkim Razumom…
Konačno, naša druženja pretvorila su se u čitanje tekstova koje sam dobijao „odozgo“. Čitali su i drugi, koji su imali kontakte i zapisivali na sličan način.
Na skupovima smo razgovarali o svemu, čitali, meditirali i vežbali grupno i pojedinačno.
Ovde sam prvi put javno pričao o svojim slikama iz detinjstva, o budnim snovima svojim i pesmi Ljubav iz Kosmosa, koju sam zapisao po diktatu „odozgo“, o čudnim, božanskim mirisima, koje sam povremeno osećao.
Onima koji su želeli da slušaju, pričao sam i o svojim konstruisanim snovima, vizijama i duhovnom Rođenju. To je bilo jedne noći, kada sam na slici Svete Deve Marije video likove mnogih svetaca, pa i Hrista. Slike su se smenjivale kao na filmskom platnu. Naravno, ja sam tada pogrešno shvatio i protumačio poreklo i smisao ove vizije. Kasnije sam prepoznao da su tu bili i neki budući događaji, koji će se odigrati na ovim prostorima.
Ovo je bez sumnje razbilo moj do tada neprobojni oklop sujete, zablude i samozadovoljstva. Odraslo dete je prepoznalo neke slike, setilo se detinjstva i nastavilo…
Shvatio sam da nisam izvršio naučno samoubistvo, već sam tek sada uvideo harmoniju, gde su svaka, pa i naučna misao i razvoj ljubavlju podržavani od Celine i imaju svoje mesto i zadatke u Njoj.