Kritike

U ovom poglavlju, posebno je interesantan deo o ulozi nesvesnog. Ličnog i kolektivnog, ali, posebno kolektivnog, u kome se nalaze sećanja, iskustva i mudrost ljudske rase. Najnovija neurobiološka istraživanja otkrila su da se arhetipovi ili mudrost rase nalazi stokirani na nivou DNK, gde ćute decenijama i vekovima, a zatim se iz krajnje nepoznatih razloga bude i oglašavaju kroz snove, vizije, halucinacije, psihodelična iskustva ili proročke reči ili simbole. Buđenje arhetipova u vidu slika, glasova ili simbola najčešće se sreće u onim trenucima kada su pojedinac ili cela nacija na neki način ugroženi. Na taj način oni su posebna vrsta signala ili opomene.

Arhetipski materijal u lagumima nesvesnog može biti i rezervoar ogromnih kreativnih potencijala i proročanskih poruka. Zahvaljujući nesvesnom i arhetipskoj građi o prasećanjima na pozitivne uzore predaka, kod jednog broja pojedinaca može nastati nesvestan i mukotrpan ali plodotvoran proces samorazvoja pojedinca, čiji je ideal dosezanje jedinstvenosti i celovitosti ličnosti, poznat kao individuacija. Za takav poduhvat ličnosti je potrebno dugo putovanje u sebe, izbegavajući stranputice. Pravi put ponekada blesne iznenada i krajnje neočekivano, sa dubokim uvidom u sebe i svoje moći.

U ovom poglavlju, autor dosta prostora posvećuje Crkvi i njenom uticaju na vernike, iz jedne druge vizure posmatranja, iz koje su nas poučavali učitelji veronauke, pa i sama Crkva. On neopozivo tvrdi da Crkva pokušava na sve načine da duhovnost poistoveti sa religijom, dogmama, formom, molitvom i ritualima. Pozivajući se isključivo na svete knjige ili tumačenja koja joj odgovaraju, Crkva se ponaša kao veliki manipulator misli i delanja vernika. Ona želi da ima kontrolu nad mislima, hranom, seksom, rađanjem, načinom života, ekonomijom, politikom, kulturom pa čak i naukom, a da pritom zahteva od svojih vernika da veruju u bezgrešno začeće, vaskrsenje i uspenje, što nauka energično odbacuje kao apsurd. Ali u ovaj apsurd se ne sme dirati, jer bi to značilo kraj hrišćanske crkve i dovelo do velike pometnje u dušama ljudi čitave planete. Dakle neke istine treba prećutati. Osim toga, Crkva pokazuje i visoki stepen sumnjičavosti i nesigurnosti, jer nikada nije dozvoljavala ljudima da budu “nasamo s Bogom”. Ona se smatrala jedinim posrednikom izmeću Boga i čoveka., Uza sve to, “Religijski obredi su magijski obredi koji se zasnivaju na osećanju krivice i odraz su kajanja”, ali su lišeni znanja i ljubavi.

Na veoma originalan način autor tretira pojam iskonskog greha. Za njega, iskonski greh, kao i mnoge druge ideje, pa i ona o Bogu, javile su se ljudima prvi put kroz san. Kao vid ospoljavanja neke snažne unutrašnje potrebe koja se eksteriorizuje iz nesvesnog, u svesni deo ličnosti, u Ja. Bog, kako ga religija tumači i doživljava, pa, konačno, i sama religija, stvoreni su iz neke suštinske duhovne potrebe „od želja i uzdaha potlačenih“. Tu, kao da stavlja tačku na večnu dilemu, ko je koga stvorio. Bog Čoveka ili Čovek Boga.

Treće poglavlje po originalnosti, možda, spada u najzanimljivije delove ove knjige ali i najzagonetnije, jer od čitaoca, naučenog odmalena da veruje u ovu ili onu religiju ili verovanje, traži neka dopunska znanja, njemu većim delom malo ili nikako poznata. Kroz celo poglavlje tretiraju se dva duhovna entiteta ili dve egzistencije: svetlonoša i učitelj. Svetlonoša je neinkarnirani duh nekog davno umrlog bića, koje traži sebi svoje novo telo. One deluju na duhovan način, neznano gde. Kada su na Zemlji, autor ih naziva Učitelji. Njihovim savremenicima na Zemlji poznati su kao Mesije ili Proroci. Jedna od najvažnijih odlika Učitelja jeste da donosi nove i često revolucionarne ideje, na raznim poljima ljudskog delovanja, razobličujući zablude i neznanje. Svojim ponašanjem, radom i primerom razvijaju kod ljudi potrebu za naučnim, filozofskim ili umetničkim dostignućima, kakve smo dobili na dar, recimo, od Pitagore, Platona i Aristotela, Mikelanđela i Leonarda da Vinčija, Euklida, Njutna, Betovena, Dostojevskog, Tesle, Ajnštajna, Hokinga i mnogih drugih velikana. Neki od učitelja značajno obeležavaju svoj zemni boravak i usmeravaju čitave civilizacije. Ovoj grupi pripadaju Zaratustra, Rama, Krišna, Hermes, Buda, Mojsije, Isus, Muhamed…

Ljudska potreba za verovanjem u Mesiju i iščekivanje njegovog dolaska, utrla je put prorocima. Iz ovoga se nameće zaključak da su dela mnogih proroka, koji su živeli i radili odvojeno u toku dužeg vremena, pripisana Isusu. Za njega se kaže da je postojao, ali da je to samo ime jednog čoveka (koji je zaista bio obdaren proročkim sposobnostima i posedovao mnoge duhovne moći) upotrebljeno da se oblikuje legenda o biblijskom Isusu Hristu. U početku se mislilo da je Isus samo vaskrsao iz mrtvih. Proglas: „Isus Hristos je ustao iz groba“, označava početak hrišćanske crkve. Neki misle da je ovo, možda, fundamentalan elemenat hrišćanske vere i najkorenitiji. Ubrzo su, međutim, iskrsla dva nova problema i pitanja. Kao prvo, pita se autor: kako je čovek, koji je ustao iz mrtvih, mogao da živi sa običnim živim ljudima? Očigledno da ovo nije bilo dovoljno za stvaranje kompleksnije slike o Isusu, koja bi ubedila obične ljude da je on Sin Božji. Drugi problem se javio kasnije, kada se za potrebe dogme učinilo da samo uskrsnuće nije dovoljno veliko čudo, pa se, po ugledu na stare mitove, dodao još jedan mnogo važniji elemenat, a to je uspenje na nebo, koje se kasnije pokazalo kao ključni kamen legende o Hristu, i hrišćanstvu, kao najmnogoljudnijoj svetskoj religiji. Bez uskrsnuća Isusovog ne bi bilo hrišćanstva. Uvođenje ovog trećeg elementa, bez koga nema čvrste vere u hrišćanstvo, autor ove knjige objašnjava potrebom da što više ljudi počne da sledi novu religiju, koja se bazira na čudima, koja se ne proveravaju, već se u njih jednostavno veruje. Vera ne traži dokaze. Tako je u Bibliji ali ne i u nauci. Na tom planu, gnoza je bliža nauci, jer traži dokaze, da bi mogla verovati. Činjenice su materijalni dokazi o nekom postojanju. Ne tražiti dokaze, već poklanjati bezrezervno veru slepom verovanju, može da bude i pokušaj skrivanja nečega što je naučno neprihvatljivo i krajnje sumnjivo.

Posebno je interesantan onaj deo poglavlja koji se dotiče sposobnosti predviđanja, koju poseduju podjednako i ljudi i životinje. Ova sposobnost izvire iz regiona nesvesnog, što se nekada dogodilo pa s vremenom zaboravilo. Neke osobe ili životinje masovnije, u situacijama koje prethode nekim katastrofičnim zbivanjima u budućnosti, a koje su se već na isti ili sličan način dogodile, u dalekoj prošlosti, iznenada se bude u vidu proročkih snova ili nekog unutrašnjeg neprijatnog impulsa, koji služi kao upozorenje da se preduzmu preventivne akcije, putem kojih se nadolazeća opasnost može izbeći. Ovo se odnosi i na stanja regresije-progresije, putem kojih se može „zaviriti“ u prošlost i budućnost. Ovo je zapravo oblast, u kojoj on slovi kao jedan od naših najupućenijih stručnjaka u ovu materiju, pa ovo poglavlje treba više puta pažljivo pročitati.

Interesovanje za čitaoce predstavljaće i Peto poglavlje, koje pokušava da dokuči i protumači tajnu reinkarnacije. Utoliko pre, što, upravo u vezi sa ovom temom, ljudi postavljaju sebi i drugima brojna pitanja o svome postojanju na Zemlji. Sasvim je prirodno što se Čovek oduvek interesuje za svoje poreklo. Sećanje na prošle živote danas je potpuno prešlo u kompetenciju zvanične nauke i egzaktno je dokazano kao realnost, mada je dugo svrstavano u domen fikcije ili iracionalnog promišljanja.
Autor Milovan Mića Jovanović, verovanja, želje i nade, u vezi sa životom i smrću na zemlji, i onim što se događa posle, svrstava u tri hipoteze.

Stav koji zastupaju materijalisti, pretpostavlja da postoji samo ono što može da se vidi, opipa, registruje osetljivim mernim instrumentima i izmeri. Smrt predstavlja potpuni kraj života i ljudska jedinka se u svom originalnom morfološkom obliku poništava zauvek. Ako je ljudsko telo neraskidivi spoj duha, duše i materije a duša i duh su neuhvatljive i nemerljive datosti, telo, s druge strane, materijalne je prirode, koje smrću menja svoju morfologiju sve do molekularnog nivoa, ne može se reći da telo smrću neopozivo nestaje, jer, upravo, reciklažom molekula moguće je stvoriti putem rekombinacije (pojava u potomstvu novih kombinacija gena, što dovodi do pojave novih osobina) molekularne sheme, neki drugi živi oblik, jer je i materija neuništiva i večna, samo što je sklona menjanju svoga vidljivog obličja. Nauci je, nažalost, dugo trebalo da uvidi sveopštu povezanost svega što postoji. Zahvaljujući kvantnoj fizici i njenim otkrićima, ovakvi stavovi su se drastično izmenili, i obećavaju nova otkrića.
Druga i treća hipoteza nastoje da nas ubede da je naša duša bezuslovno besmrtna i da je u stanju da se neograničeno kreće kroz prostor i vreme, seleći se iz jednog života u drugi, iz tela u telo, menjajući ulogu, zavisno od toga kako se ponašala u prethodnim životima. I to samo iz jednog razloga, što nema te moći da sve sazna i elaboriše u jednom životu.

Ovim idejama, veoma su bliske ideje o Bogo-čoveku, o Trojstvu, kao i ženskom principu, oličenom u Boginji-Majci. Nije nimalo sporno da su ljudi Krišninu majku poistovetili sa univerzalnom supstancom i ženskim principom u prirodi. Večno žensko se ispoljava u sve tri prirode. To nije nimalo čudno, jer su se sve religije, svi veliki antički hramovi, filozofi i mislioci napajali tim idejama.

U biblijskim i apostolskim vremenima i u doba pojave prvih hrišćana i posvećenika, ženski princip vidljive i nevidljive prirode nazivan je Svetim Duhom, a zamišljan i prikazivan na verskim slikama kao golubica. Crkva je prvo, slučajno ili namerno, sakrila a zatim zaboravila ili izgubila smisao ključne tajne. Ali sve je još ostalo u arhetipskim strukturama i simbolima, zapisano u sećanju, u mitovima i legendama, a kasnije u spisima i dokumentima, koji su menjani, dopunjavani, zabranjivani, spaljivani i ponovo pisani… Iako je golubica de fakto majka, dakle žena, njen polni identitet je skriven. Zašto? Zašto je jedna od najznačajnijih osoba, posle Isusa Hrista i Svetog Jovana Krstitelja, Marija Magdalena prokažena od pravovernih hrišćana. Da nije bilo gnostičkih jevanđelja, o ovoj značajnoj ženi iz Isusovog života, koja mu nije bila samo bliska u međusobnoj ljubavi, već i saradnik i mudri savetnik, i koju je on poštovao više nego druge apostole, uzviknuvši jednom prilikom ljutito na Simona Petra: „Ona nije apostol, ona je apostol nad apostolima“. Zahvaljujući strahu od žene, i ideje o primatu muškog principa u Prirodi, žene su sporedna lica u pravovernom hrišćanstvu, za razliku od stava gnostika, koji izjednačavaju čoveka i ženu.

Na kraju ove nesvakidašnje knjige, Milovan Jovanović, među prijateljima i onima kojima je pomogao svojim znanjem da se oslobode raznih iracionalnih strahova i drugih tegoba, koje je slao na putovanja u oba smera, ili bliskim prijateljima, priredio je svojim čitaocima, kao i onima koji ga do sada nisu čitali, svoju najbolju i najsveobuhvatniju knjigu. U ovom poglavlju, uglavnom piše kako je došlo do toga da sedne i napiše ovu knjigu, shvativši je kao domaći zadatak koji se ne sme i ne može izbeći, s obzirom na svoj karakter, a koja se, po raznovrsnosti sadržaja koji obuhvata, pomalo približava enciklopedijskom obračunavanju s mnogim tajnim znanjima i tabu temama, čega se može prihvatiti samo hrabar čovek i čovek od velikog znanja i erudicije, koji zna odgovore na mnoga pitanja, bilo da ih je negde pročitao ili u vidu bleska, u trenutku, naslutio i potom obznanio.

Knjiga obrađuje brojne univerzalne teme, koje se ne uče na fakultetima, naoko disparatne i bez neke veće logičke povezanosti ali, dok se knjiga čita, taj utisak nestaje. Tekst teče glatko a teme se neosetno prelivaju jedna u drugu, jer, sve nose nešto zajedničko i tipično za Mićin način pisanja. Pri svemu tome, ono što pleni čak i edukovanog čitaoca, to je što autor ne nabraja sve već napisano, i pročitano, pa, prema tome i poznato, već svoj tekst obogaćuje sasvim svežim, novim i originalnim tumačenjima.

Ova knjiga bi trebalo, konačno, da ga lansira u sam vrh naučnika koji predano rade, imaju rezultate, objavljuju ozbiljno napisane knjige i imaju, uza sve to, brojne isceljene pacijente, kao dokaz njegovog znanja i sposobnosti intuitivnih uvida u dušu Čoveka. A Mića je najmanje površni poslenik iz oblasti paranormalnih fenomena. Mića ima znanje, a ima i intuiciju, sposobnost koja se ne uči, već s kojom se čovek rađa. Stil mu je jasan i lapidaran, sa izrazitom literarnom notom, tako da se lako čita. Za neke će biti ova knjiga izvor novih znanja, a za druge, slično Karlosu Kastanedi, i izvor znanja i lepa literatura.

Ovo njegovo poslednje delo je kapitalno po vrednosti i značaju, mada se, možda, neće svi čitaoci u svemu složiti s njim i nekim njegovim viđenjima, što je posebna vrednost knjige, jer nikoga nije oponašao i pritom ostao svoj i originalan. Svoju poslednju knjigu nije napisao da bi zadovoljio publiku ili je nasilno uveravao u svoje stavove, već da bi je pozvao na dijalog. Ovakva dela u inostranstvu, izlaze jednom u deset ili dvadeset godina. Kod nas ih još nema.

U svakom slučaju, ovo je knjiga godine, u svojoj oblasti, koju bi svaki intelektualac trebalo da ima u svojoj biblioteci. I da joj se ponavljano vraća i traži odgovore na mnoga pitanja, koja će sigurno u njoj naći.

Ono što će bez sumnje privući pažnju čitalaca (i profesionalaca i amatera), jesu ukrštaj četiri pripovedna glasa (Autor, Fila, Mizi i Glas) i – kao neočekivana ali logična konsekvenca takvog postupka – učetvorostručeni kraj pripovedanja (od čega je samo jedan i stvarni kraj knjige). Sasvim originalnim rešenjem (bar koliko je meni poznato) može se smatrati i uvođenje fusnota u romaneskni tekst, i to ne u njihovoj legitimnoj funkciji (kako je, recimo, urađeno u Imenu ruže), već u funkciji polemičkog kontrapunkta među pripovednim glasovima samim. Grafički se tako dobijaju dva paralelna bloka, vizuelno odvojena a tekstualno povezana, pa se čitanje može organizovati na više načina: samo iznad crte, pri čemu se potpuno zanemaruje tekst u fusnotama, siže se prati dobro i knjiga se završava „KRAJEM po autoru“; samo ispod crte, pri čemu se fabulacija potpuno ruši ali se sa zanimanjem prati postepena izgradnja odnosa između tri zasebna, različita, često suprotstavljena pa ipak šarmantna antagonista; onako kako je napisano (malo iznad, malo ispod crte), pri čemu se paralelno prate i siže i polemičko troglasje, s povremenim fantomskim upadima nekontrolisanog četvrtog Glasa. I sam KRAJ takvog čitanja smešten je u fusnotu.

Ova grafička intervencija nije ni nemotivisana ni iznuđena, kako bi se možda moglo pomisliti. Linija između dve vrste teksta propusna je samo selektivno. Pripovedni glasovi Fila i Mizi ne mogu je preći ni pod kojim uslovom i zapravo je Autor jedini koji se suvereno šeta i iznad i ispod nje, prema sopstvenoj želji. Glas, međutim, koji ima veliki značaj i za Autora i za ono o čemu Autor priča, iznad crte ostaje pasivan i nema egzistencije izvan Autorove reči, ali se ispod crte ponaša kao poltergejst ili puk, javlja se prema sopstvenom nahođenju, prerušava se u druga imena i diskretno ali potpuno izmiče kontroli. Unakrsne reference koje se na ovaj način dobijaju zapravo su najlepša strana ove knjige i njena najveća vrednost.

Izrazita autorova težnja da obezbedi verodostojnost svojoj priči, da haotičan niz događaja premreži tačkama dubljeg značenja i tako pronikne u njihov pravi smisao, nije – na svu sreću – uspela da potisne i umrtvi izvornog pripovedača čiji se temperament ne da suzbiti ničim, pa ni ozbiljnošću teme pred kojom bi, očigledno, stajao „u stavu mirno“ kad bi samo mogao.

Zbog svega ovoga, smatram da je knjiga Pečat na ledu uzbudljiva, zabavna i interesantna pojava koju bez daljeg odlaganja treba predstaviti čitalačkoj publici, te preporučujem izdavaču da to što pre uradi.

Ne treba shvatiti da je usmeno pripovedanje primitivno, nerazvijeno ili manje vredno od pisanog teksta koji je došao kasnije. Nema progresa u umetnosti. Uostalom, taj pripovedni stil su mnogi psici, moderni ili u istoriji književnsoti značajni, osetili kao svoj i napravili vrlo značajna dela u tom stilu. Takav je bio Ivo Andrić. On ima čisto usmeno-pripovedački stil, tako je napisan i Don Kihot Servantesov. A tamo gde očekujete usmeni pripovedački stil, on se, recomo, ne desi, kao u Homerovim epovima, gde je skokovito pričanje slično Mićinom u knjizi Pečat na ledu. To su sve teorisjki elementi koji mogu da nam naprave sliku šta u toj knjizi ima, zašto je ona zanimljiva, zašto je živa. Njen autor, sa kraljevskom ravnodušnošću rođenog pripovedača, ne obraća pažnju na ono što radi i nije svestan komplikovanog i složenog zahvata koji primenjuje. To je ono što knjigu čini posebno vrednom sa aspekta jednog teoretičara.

Glavno pitanje je, međutim, zašto je ta priča nastala, zašto se priča priča. Sva književnost od kada postoji, od prve priče, od prvih ljudi ljudi oko prve vatre – priča jednu istu priču. To je priča o dovođenju haosa u red. Zašto haosa? Čovek je bačen u svet koji nije po ljudskim merama napravljen.

Zapravo, kad razmislite, prirodno ljudsko merilo, najveće koje čovek može bez pomagala da ostvari je – jedan ljudski vek. Taj život nije dovoljan ni za šta što je za planetu važno – ne može da služi kao mera. Da se stvori sedimentna stena – koliko je vremena potrebno, da reka napravi tok – koliko, da se promeni klima – koliko. Koliki je životni vek jedne sekvoje da ne pričamo o drugim stvarima. To su elementi važni za svet u koji smo bačeni. Čak u okviru toga, naša su čula ograničena, malo vidimo, malo čujemo, malo možemo da pomirišemo, malo toga osećamo dodirom. I kao da to nije dovoljno – vreme još opažamo linearno. U tom linearnom toku koji je, pri tom, nepovratan, kada prođe prošlo je – više ga nema, sve što se desi u trenutku dešavanja jednako je vredno. Ne postoji nikakvo merilo koje bi nam dalo znak da je neki događaj vredniji od prethodnog ili sledećeg. To se doživljava kao leutorički niz, kocka sa jednakom verovatnoćom pojavljivanja jedinice i šestice. To što mi više vrednujemo šestucu nju ni najmanje ne uznemirava, ona nema rang vrednosti – pada uvek isto.

Zbog toga se naš položaj u svetu doživljava kao nesređen sistem. Književnost ima potrebu da unese red u taj sistem, znači da ga organizuje prema poznatom sistemu vrednosti koji zna šta je važno, šta je manje važno a šta je sasvim nevažno. Mi to možemo da radimo samo retroaktivno, bacajući pogled unazad, procenjujući šta je bilo važno a šta manje važno, ali to više nije život – to je priča.

To radi i ova knjiga. Ona priča priču. Tu priču niko ne može da završi jer ona je utopijska. Utoliko, što ne postoji način da se model koji se jednom nađe za uređivanje sistema, za shvatanje višeg smisla, pripadanja višem redu, primeni na nizove događaja koji još uvek teku. Nadam se da to nikoga neće obeshrabriti i da ćete svi pročitati knjigu sa zadovoljstvom koje sam ja imala čitajući je.

Znate, od književnosti više od toga i ne može da se očekuje. Ona je priča koja traje sve dok ima ljudi da je pričaju. I dok jedan čovek bude hodao planetom, kada bude sedeo uz vatru on će tu priču pričati, a ako ne bude imao ko da ga sluša – on će je pričati samom sebi.

U uvodnom delu se neko vreme bavi i objašnjavanjem regresije i nekih pratećih fenomena kao i pojmova kao što su: regresolog, regresant, nehipnotička regresija, primarni proces, Jastvo, ego, psihodelično iskustvo u nameri da podseti one koji znaju za ove pojmove ali ih često ne koriste kao i one koji ih prvi put čuju, kako bi mogli pravilno da prate i razumeju autorova neobična iskustva.

Reinkarnacija ili vraćanje duše ili suštine ljudskog bića da bitiše u novoj fizičkoj formi, pre svega, humanoj, nekog drugog bića, najviše je zastupljena u Mićinoj knjizi. Možda to i nije slučajno, uprkos skepsi mnogih laika i naučnika pozitivističke provenijencije u postojanje jednog ovakvog neobičnog fenomena, koji eksperimentalno još uvek nije moguće potvrditi ali ne i odbaciti, jer Mića kao čovek od znanja, kako bi rekao Kastaneda, i erudita sa širokim znanjima iz oblasti paranormalnog i onostranog i velikim ličnim iskustvima u radu sa svojim klijentima, nije imao niti jedan razlog da ne piše o onim stvarima gde je bio svedok a ponekad i sam učesnik.
Verovanje u reinkarnaciju staro je hiljadama godina i gotovo da nema mesta na planeti gde nije u različitim periodima svetske istorije bilo prisutno verovanje u mogućnost seobe duše posle smrti (metempsihozis) u neke druge žive ili nežive forme. Veruje se da dve trećine moderne svetske populacije prihvata neke oblike reinkarnacije ili ponovnog rođenja – pre svega među predstavnicima hinduizma i među budistima, kao i među mnogim plemenskim društvima. Verovanje zapadnog sveta u reinkarnaciju dugo je bilo slabije izraženo ali je počelo postepeno da se uvećava pod uticajem teozofije i pojačanim interesovanjem za istočne religije.

Verovanje u reinkarnaciju značajno varira od kulture do kulture. Tako, među starim Egipćanima verovalo se da se reinkarniraju samo veliki duhovi s ciljem da vode čovečanstvo. U staroj Grčkoj Pitagora je mnogo razmišljao o seobi duša a Platon je tvrdio da bi bez sukcesivnih života, život u svemiru mogao iščeznuti. U Africi i među australijskim plemenima verovanje u reinkarnaciju duboko je ukorenjeno i prenosi se s generacije na generaciju, potkrepljeno novim slučajevima inkarnacije. Koncept inkarnacije je dobro poznat i u velikim religijama kao što su islam, hinduizam, budizam, judaizam i hrišćanstvo. Tako, na primer, novozavetno Sveto pismo mada se nigde eksplicitno ne izjašnjava o reinkarnaciji, to čini na implicitan način. Recimo, u jevanđelju po Mateji piše da Isus na jednom mestu kaže da je sveti Jovan Krstitelj nekada bio prorok Ilija, za koga se pretpostavlja da se vratio na zemlju pre dolaska Mesije, mada on to negira. Reinkarnacionisti, međutim, objašnjavaju to „zaboravnošću“ onih koji se prethodno usmeravaju ka telu pre ulaska u svaki novi život. Prema starim koptskim zapisima otkrivenim oko 1945. godine u Egiptu, gnostici koji su bili pod uticajem hrišćanske doktrine verovali su u reinkarnaciju. Gnostički manuskript Pistis–Sophia („Znanje–Mudrost“) doslovce kaže da je Isus rekao Mariji Magdaleni da on donosi ponovno rođenje naprednim dušama, uključujući i proroka Iliju kao Jovana Krstitelja. Verovanje u reinkarnaciju preživelo je sve do srednjeg veka u religijskim sektama kao što su Katari i Albinežani, ili u grupama kao što su vitezi Templari, Rozenkrojceri, Slobodni zidari, zatim alhemičari, Kabalisti i drugi.

Zapadni sekularni interes za fenomen reinkarnacije oživeo je u 19. veku, kada je Madam Blavacka uvela teozofiju i istočnu ezoterijsku misao. Prema mnogim istraživanjima javnog mnenja, u dvadesetom veku, na hrišćanskom Zapadu, verovanje u reinkarnaciju počelo je da se širi predominantno. Čak su i mnogi naučnici pokušali da prihvate reinkarnaciju kao realnost i da je objasne. Na tom polju najdalje je otišao u svojim istraživanjima već pomenuti Jan Stivenson, profesor psihijatrije na Univerzitetu u Virdžiniji, koji je počeo istraživanje spontanih reinkarnacionih sećanja među decom. Kasnije se pokazalo da su deca dragocena za istraživanje fenomena reinkarnacije, jer su u stanjima izmenjene svesti tačno govorila o prošlim događajima kojima nikako nisu mogla da budu svedok, jer tada još nisu bila ni rođena. Kao glavni problem, međutim, javila se grupa naučnika koja je tvrdila da se svest ne može istraživati nezavisno od mozga, kao materijalnog supstrata svesti. Oni su tvrdili da su sredina i hereditet jedini činioci odgovorni za formiranje tela i ličnosti. Teško im je bilo da priznaju egzistenciju svesti van materije a Janu Stivensonu da ih ubedi u suprotno.

Kada smo već kod Jana Stivensona, a u kontekstu knjige Miće Jovanovića, vredno je napomenuti da se ovaj autor kao i naš Mića uspešno bavio proučavanjem promene polnosti u toku reinkarnacije i došao do identičnih rezultata. Jan Stivenson, na osnovu sopstvenih iskustava, tvrdi da promena polnosti tokom prelaska iz jedne u drugu inkarnaciju varira od kulture do kulture. U nekim društvima gde je status žene nizak, smatra se nemogućim da se muškarac reinkarnira u ženu ili, ako se to desi, da se radi o karmičkoj kazni. Neki rani kabalisti smatrali su da je promena pola neprirodan čin, i da će čovek koji se reinkarnira u ženu biti neplodan. Zapadni poklonici reinkarnacije generalno prihvataju ovakve promene kao deo duševnog razvoja.

Mićin doprinos proučavanju fenomena reinkarnacije mnogo je značajniji nego što bi se to moglo zaključiti na prvi pogled. Utoliko pre što je on u svoja istraživanja uneo mnoge originalne novine, koje ne nalazimo kod drugih istaknutih autora. Mića nikoga ne oponaša. Čitanjem i tumačenjem ovih putovanja kroz vreme, stručnjaci će dobiti veliki izazov za istraživanje alternativnih svetova ili života, a obični čitaoci izuzetno zanimljivu literaturu. Mića sledi svoje impulse i ide putem koji je sam trasirao. Vrlo je pošten i krajnje objektivan u svom radu. Priznaje svoje greške kada pogreši ili svoju začuđenost kada neke stvari ne ume da objasni. Svoju nemoć da sve objasni u toku svojih istraživanja otvoreno priznaje. On je upravo jedan od retkih kojima je sudbina bila sklona i usmerila ga u smeru gde je suveren. Ne smemo zanemariti ni Mićin sjajan literarni dar, kao i sposobnost da i o najkomplikovanijim stvarima govori na svima pristupačan način.

Vrednost ove knjige, i ostalih knjiga koje je objavio Mića Jovanović, leži u činjenici što nam je ovaj poneseni čovek, sjajne imaginacije i oštroumne inteligencije, uz pomoć svoga visokoliterarnog pera otvorio vrata novih dimenzija svesti i ukazao na nova saznanja o njima i na taj način uspeo da razbije naše iluzije da je naša stvarnost jedina i da drugih stvarnosti nema. Naučni instrumentarijum koji koristi Mića Jovanović u svojoj radionici nije nam do kraja poznat, kao ni načini spontanih saznanja do kojih dolazi. Ipak, sve novo što nam priča ima svoju logiku, koju je teško ili najčešće nemoguće pobiti konvencionalnim oruđima. Zato mu u velikoj meri verujemo i s nepodeljenim interesovanjem pratimo i očekujemo sva njegova dosadašnja i buduća otkrića iz sfera onostranog i nesvakodnevnog.

Da zaključimo: knjiga čijeg smo se predstavljanja ovde latili, pored toga što obiluje interesantnim doživljajima, ozbiljna je i provokativna rasprava o nekim izazovnim problemima koji izmiču širem poznavanju zainteresovanih čitalaca, pisana doteranim i lako razumljivim književnim jezikom i s mnogo smisla za oštroumno izvedene i teorijski uverljivo artikulisane analize, koje ovu nesvakodnevnu materiju još više približavaju širem krugu čitalačke publike, što knjizi daje posebnu vrednost. Autor očigledno vešto vlada ovom materijom i tumači je suvereno, pa čitalac od znanja nijednog trenutka neće posumnjati u verodostojnost ovih putovanja u oba smera.

U knjizi ima izvesnih oscilacija u stilu, raznovrsnosti u temama i dubini kazivanja, ali sve se ovo niveliše kroz pesnički ponesen jezik koji je prvenstveno jezik atmosfere … i najbolje je prepustiti se čarima njegove melodije. Zato ovu knjigu treba čitati onako kao što se sluša muzika – bez nastojanja da se zvuci pretoče u pojmove, odnosno da se pretoče u reči, jer se o onom Neizrecivom valjda jedino tako i može govoriti. Čitajući ovu knjigu bio sam opčinjen, jer sam uranjao u jednu oblast koja nije od ovoga sveta…
Istina, jednim svojim delom ili, tačnije i preciznije, jednom svojom dimenzijom, ova knjiga je i kazivanje o nekim vrednosnim uzorima koji imaju univerzalno važenje i čije bi poštovanje moglo samo da unapredi naš moralni i uopšte duhovni integritet, a istovremeno i naše duševno zdravlje.

Autori Ontoloških priča pozivaju nas da se u sopstvenom nam interesu, zarad sopstvene nam sreće i zdravlja, klonimo mračnih poriva mržnje i osvete preporučujući trpeljivost, samilost i razumevanje kao ne samo najviše nego i najlekovitije vrednosti. U tom smislu, jedna etička poruka knjige je uobličena i sažeta u iskaz koji može da posluži i kao neka vrsta mota: „Ljubav je najbolji lek i preventiva za svaku bolest“.

Pisci ove knjige slobodni su od bilo kakvih verskih, političkih i nacionalnih predrasuda, od bilo kakve sektaške zaslepljenosti i uskogrudosti i ako iz njihovih Ontoloških priča može da proistekne i neka danas posebno aktuelna pouka mimo navedenog mota i one „muzičke dimenzije“ neprevodive već u principu, onda bi ona mogla otprilike ovako da glasi: Ako pouzdano i ne znamo šta put u onostrano jeste, pouzdano znamo da ni mržnja ni netrpeljivost ni alkohol ni droga nisu ona staza što ka transcendentnom vodi.

Bogato iskustvo samih autora Ontoloških priča doprinelo je da se knjiga zapiše jezikom pogodnim da u nama probudi i razvije sluh za jedan nepoznati i mnogim ljudima još uvek nedokučni svet.

Na pojedinim mestima, kada se autori bave principijelnim i načelnim tezama, uzvisuju se daleko nad svojim savremenicima, ali zato kada pokušavaju da elaboriraju i konkretizuju svoje teze – napuštaju te visine duha.

Tako, na primer, kada se autori zadržavaju u razmišljanju o onome što im se „otkriva“, kada pokušavaju da sažmu i jasno formulišu ono „što im se kaže“, daju lucidne poruke, iskazuju lepe i uzvišene misli, pokazuju istinski humanizam i teizam koji se međusobno ne isključuju niti bore, već se dodiruju, prepliću i dopunjuju. I, obratno – tamo gde je misao zakovana u „objavu“, gde se bez pogovora nudi kao neka definicija ili dogma, gde se nameće snagom autoriteta a ne s razloga razuma i dobrote – tada je nekako skamenjena, manje prihvatljiva, pa i manje razumljiva i inspirativna. U tom smislu je ta objavljena misao više proročka a manje apostolska, više sintetička a manje jevanđelska. Uostalom, ja nikada nisam mogao da budem siguran kada autori upotrebljavaju ličnu zamenicu prvog lica množine – „mi“ – da li pod tim podrazumevaju samo sebe ili i neki viši autoritet koji im u vizijama i meditacijama otkriva istinu koju nam izlažu. I koliko god da je taj izraz „mi“ pretenciozan, toliko je onaj drugi – „zapisivači“ – krotak i skroman.

Već sam rekao da ova knjiga sadrži mnogo različitog materijala iz raznih oblasti; ona je u mišljenju dosledna i koherentna, ali u pojedinostima i mestimično izgleda i kontradiktorna. Ponegde autori staju na stanovište da se treba držati svoje duhovne kulture, dakle svoje vere i duhovnog neba, što je u suštini sasvim ispravno, ali na mnogim mestima upotrebljavaju strane religiozne i filozofske izraze i termine, kao što su: karma, reinkarnacija, meditacija i druge, koji su strani ovom našem duhovnom podneblju pravoslavne i svetosavske tradicije, te za pravoslavnog teologa neprihvatljivi i odbojni.

Ja razumem naše ljude što se više laćaju strane vere, kulture i filozofije, budući da je naša duhovna kultura žestoko napadana i pljuvana za ovih pola veka strahovlade ateista. Ovo je pogotovo rađeno sa pravoslavnom verom i nacionalnim nazivom Srbin, tako da su oni, budući da je duša bila gladna i prazna, jednostavno olako preuzeli tuđu veru i terminologiju kao neutralniju i praktično prihvatljiviju, ako ne iz ubeđenja a ono iz pomodarstva.

Mnogi su krenuli u totalnu avanturu duha, pijući vodu sa tuđeg izvora – smem li da kažem dosta nerazumljivog i zamućenog – a ipak atraktivnog i pomodnog, ostavljajući bistru vodu sa izvora svoje duhovnosti po strani. Đakon Avakum, odnosno narodni pesnik, rekao je: „Nema vere bolje od hrišćanske“ i na to, verujem, autori i misle kada tvrde da bi svako trebalo da čuva duhovnu kulturu onog podneblja gde je ponikao i gde je gajen. Stoga je dužnost svakog pravoslavca i svetosavca da prvo izuči veru svojih praotaca i otaca, kako bi stekao duhovni imunitet i blagotvornu zaštitu prilikom izučavanja tuđe vere i tradicije.

Svako ko poseže pre za tuđim, a ostavlja i prezire svoje, liči mi na lekara koji bez ikakve zaštite želi da istražuje viruse, pa se onda inficira i umesto lekara postaje pacijent. U tom smislu, svaki čovek koji skida sa sebe svoje odelo šiveno za njega i prema njemu da bi obukao odelo iz uvozne konfekcije, meni izgleda smešan, jer mu ono dobro ne stoji nego „visi na njemu“.

Čini se da autori više govore o „zajedničkoj meditaciji“ nego o „zajedničkoj molitvi“. Molitvom se uspostavlja kontakt sa svetim, numinoznim, transcendentnim, a u njoj je, iako ne primarno, sadržana i meditacija.

Kao teolog se ograđujem od onih navoda koji govore o Gospodu Isusu Hristu mimo jevanđelja i protivno učenju Crkve. Tajna Svete Trojice, na način kako je ovde izneta, više podseća na pagansko shvatanje ove najveće hrišćanske tajne koje je poznato u egipatskoj mitologiji, nego što je to shvaćeno i formulisano u pravoslavnoj teologiji. Tajna Svete Trojice u pravoslavlju je najveća mistika i mistagogija pravoslavne teologije i pokušaj da se ona shvati i objasni samo individualnim razumom, bez obzira na učenje Crkve, vodi u jeres koja može biti gora i štetnija od bezboštva i neznaboštva. Ko se jednom pogrešno nauči ne izbija lako tu grešku iz glave, dok se nedoučeni ili nenaučeni mogu doučiti ili naučiti. U tom smislu valjalo bi shvatiti i latinsku poslovicu koja kaže: „Navika je druga priroda“.

Po mom sudu, u ovoj knjizi ima dosta lepih odeljaka iza kojih bi mogao da stanem bez ikakve rezerve. Naročito mi se sviđaju odeljci o Ljudima Prvog doba, ali samo kada se izlažu načela bez eksplikacije. Inače, kada se detaljiše i konkretizuje, govori o broju ljudskih duša i pojedinostima koje su od nas skrivene u dubokoj tami vremena i prostora, pre nas i mimo nas, izgleda da se više prelazi u ezoteriju, kabalu, hinduizam…

U svakom slučaju, svi pobrojani nedostaci knjige Ontološke priče mnogo su manje va-žni u dnosu na ukupnu vrednost koju ova knjiga ima, pa je u našem beznadnom i sumornom vremenu dobrodošla svojim Kazivanjima koja nose optimističke i humanističke poruke.