Kritike

Dr Stevan Petrovićneuropsihijatar, o knjizi Kraj igre

Mića Jovanović, naš ugledni i plodni pisac neobičnih i nesvakidašnjih događaja, matematičar po vokaciji i pomalo vidovnjak i mag, čovek jedinstven po lakoći svoga pera i nesvakidašnjeg literarnog dara, obradovao nas je svojom novom knjigom – Kraj igre, koja u svakom pogledu predstavlja njegovo najbolje i najozbiljnije delo, o avanturama duše i duha, o kojima zvanična nauka nerado piše. Knjiga je napisana tako da će zagolicati podjednako pažnju autorovih istomišljenika i oponenata.

Tematski je podeljena u više različitih poglavlja. Najpre, Milovan Mića Jovanović, bavi se snovima, kao svojevrsnom obliku alternativne stvarnosti i sponi izmeću svesnog i nesvesnog, u oba smera. Knjigu započinje snovima ali ne da bi ponavljao već rečeno, već samo kao podstrek, da ovoj oblasti pruži svoj originalni doprinos i razvije svoje nedovoljno poznate ideje o prirodi i ulozi snova u životu čoveka. On piše samo kada ima da kaže nešto novo, do tada nepoznato.

U sledećoj glavi, autor M. Jovanović, bavi se sudbinom na posve originalni način. To je jedno od najdublje napisanih poglavlja u knjizi. Kombinacija je religioznih verovanja, filozofskih promišljanja, logike i hristologije. Govori o sudbini ali na drugačiji način nego što smo navikli. Prema autoru, Sudbina nije nešto unapred dato za svagda i neizmenljivo, kao dar ili prokletstvo bogova ili određeno od mitske Mojre. Čovek ne mora da bude obavezno pasivni zatočenik sudbine. Na sudbinu možemo i te kako da utičemo i da je izmenimo, u svoju korist ili protiv nas, u zavisnosti od toga koliko smo spremni i umešni da promenimo sopstvene stavove, verovanja i okolnosti življenja.

Pročitaj više

 

 

Dr Mirjana Detelić, književni teoretičar, o knjizi Pečat na ledu, pismo izdavaču

Sa stanovišta forme i strukture, uzimajući naročito u obzir vrstu fabulacije, postavku i gradnju likova, sistem motivacija i drugo, Pečat na ledu je bez svake sumnje roman. Nešto je teže dati njegova uža žanrovska određenja.

Po ideji teleološke usmerenosti naizgled nepovezanih sižejnih linija, ovaj roman podseća, na primer, na Vajlderov Most svetog kralja Luja ali to nije njegova preovlađujuća karakteristika, pa se ne može svrstati u istu grupu fantastičnih dela religijske motivacije. Po tome, pak, što se fabula izgrađuje na događajima koji se dešavaju na putu, Pečat na ledu mogao bi se dovesti u vezu sa pikarskim romanom, ali ni to u dovoljnoj meri, budući da je za takvu odrednicu potrebno nešto više od putovanja samog.

Najzad, po autentičnosti mesta, događaja i imena mogla bi mu se tražiti paralela u romanu s ključem, ali bi u tom slučaju Pečat na ledu bio njegov negativ: pošto ništa nije „zaključano“, ni za ključem nema nikakve potrebe. Ako bi baš bilo nužno – a smatram da nije – za ovu knjigu mogla bi se iskovati nova potkategorija, recimo: dokumentarna kvazifantastika, ili kvazidokumentarna fantastična priča – zavisno od ugla gledanja. Časno ime romana joj svakako pripada po zasluzi.

Pročitaj više

 

 

Dr Mirjana Detelić, književni teoretičar, o knjizi Pečat na ledu sa promocije knjige: Biblioteka grada Beograda, Rimska dvorana, 1998.

Ključna reč je priča. Knjiga Pečat na ledu priča jednu priču i način na koji je napisana ima mnogo sličnosti sa usmenim pripovedanjem. To se vidi, recimo, u Mićinoj rečenici. Ko od nje očekuje da bude uglađena, soficistirana, stilski ujednačena – osuđen je na iznevereno očekivanje. To je često nekontrolisna rečenica, čupava, razbarušena, ali takođe ne treba očekivati da bi lektor sa njom imao mnogo posla – nema nikakvog posla – ta rečenica takva treba da bude, to je rečenica usmenog pripovedača. Međutim, na planu šire tekstualne strategije, usmeni idiom se sreće sa pisanom formom koja dopušta slobode koje usmena priča nema i tu počinje praznik za pisca jer on ne može da odoli ničemu što pisana forma nudi i tako u knjizi srećemo digresije, interpolacije i umetke, skokove, fusnote, ima umnoženih pripovedačkih glasova čak ima i više varijanata kraja knjige, teko reći, kraj u nastavcima.

Šta se tu desilo?
Usmeno pripovedanje je linearno pripovedanje. Ono se dešava između čoveka koji govori i publike koja sluša. To je zajednički čin. Onaj koji govori mora strašno da pazi na koncetraciju na koju su obavezni i on i publika. Ako bi prekinuo nit pripovedanja pa vratio svoju publiku na početak, to bi prekinulo čaroliju živog govora, to bi se osetilo kao pogreška, izgubio bi publiku – ne bi bilo priče. Pisani tekst dipušta skakanje kako god autor želi i ovaj naš autor to koristi nemilice.

Pročitaj više

 

 

Dr Stevan Petrović, neuropsihijatar, o knjizi Putnici

Pred nama se nalazi najnovija knjiga Miće Jovanovića koju sam prvi put čitao pod naslovom još uvek nepoznatim, kasnije nazvana Putnici, u kojoj se ovaj putnik kroz prostor i vreme, da ga uslovno nazovem psihonaut naših i onostranih prostora, ponovo nakon dužeg vremena latio putovanja na relacijama između uobičajene ili saglasne stvarnosti (concensus reality) i alternativnih ili onostranih stvarnosti, i koji se sa svojih putovanja uvek vraća s korpom punom darova, za sve one koji vole paranormalno, alternativno, onostrano, ezoterično, svet arhetipova, vizije, mistička iskustva, iluzije, predskazanja, prikazanja, lucidne snove, i ostala zanimljiva iskustva koja nisu data svakome čoveku, bar ne uvek kada on to zaželi.

Da bi čitaoca uveo u lakše razumevanje onoga s čime će se sretati u ovoj knjizi, autor je svoje uvodne napomene nešto ekstenzivnije posvetio fenomenu reinkarnacije, koji se kao crvena nit provlači kroz celu knjigu, mada će se u knjizi baviti i fenomenima koji izlaze izvan okvira reinkarnacije. Ponekad će običan čitalac, u izvesnoj meri, ostati uskraćen jer autor opisuje događaje a ne daje šira objašnjenja iz aspekta nauke. Zašto? Ne znam! Možda zato što želi da ponekog intelektualno lenjog čitaoca natera da se, ukoliko ovaj ne zna nešto više o ovim fenomenima, potrudi i sam otkrije nešto novo u dostupnoj mu literaturi, što do sada nije znao a uvek ga je interesovalo, samo nije imao koga da pita a odgovarajuće knjige nisu mu bile na dohvat ruke.

Priče u ovoj knjizi, gde se sreću i ovi drugi fenomeni, toliko su neobične i izazovne da će retko koji čitalac ostati samo na goloj fabuli a da pri tom neće pokušati da o fenomenu, s kojim se sreće, ne sazna nešto više. Poznavajući autora lično, mislim da u ovim razmišljanjima nisam daleko od istine. On voli da zagolica pažnju čitaoca, pa da se onda povuče i da ga zatim ostavi da se sam koprca i snalazi kako zna i ume. On bi da prene pospanog čitaoca i natera ga da poradi malo više na sebi i svom obrazovanju. Dakle, u ovome vidim pedagoški potez autora knjige koji još uvek ne može da se oslobodi svoje ljubavi iz mlađih dana, kada je obavljao i neke druge poslove.

Pročitaj više

 

 

Dr Nikola Milošević, filozof, teoretičar književnosti, akademik o knjizi Ontološke priče

Treća po redu knjiga iz pera M. R. i M. J. posvećena je temama koje nas upućuju na razmišljanje o onom što nadilazi ravan ne samo svakodnevnog nego i svekoliko dosad u nauci poznatog iskustva. Zbog toga se u knjigama ove vrste uvek jasno izdvajaju dve ravni – ravan fenomena i ravan njihovog tumačenja.

Autori su morali da se suoče sa osnovnim pitanjem takozvane negativne teologije: kako govoriti, odnosno pisati, o onom Neizrecivom, kako u krhku i jednostavnu mrežu reči uhvatiti ono transcendentno što po definiciji izmiče svakoj definiciji? U naporu da ovaj problem reše onako i onoliko koliko je to smrtnom čoveku dato, zapisivači su pribegli indirektnom metaforičnom i povremeno nadahnuto-lirskom kazivanju, pa onaj ko pokuša da ovo prevede na jezik ovostranosti – neće u ovoj knjizi naći mnogo za svoju dušu.

Oseća se tendencija autora da se ne naglašava ime pojave i Izvora saznanja, već to označavaju samo imenima isključivo simboličkim i u pojmovnu mrežu – po prirodi stvari – neuhvatljivim. Za identifikovanje subjekta Izvora znanja koje „dobijaju odnekud odozgo“, autori sami kažu da je: „od višeg Ja, Vodiča, Anđela čuvara, Hrista, Informacionog polja… ili ko zna već od koga… možda ovo nikada nećemo saznati“. Autori, odnosno zapisivači dozvoljavaju i mogućnost različite interpretacije pojave i imena Izvora, a u skladu sa predstavama ljudi drugačijih znanja, ubeđenja i verskih opredeljenja. Onaj ko želi zaista da kroči u onostrano, morao bi imati i jednu ključnu psihološku pretpostavku za svaki istraživački poduhvat što vodi u nepoznato. Možda bi za pomenutu pretpostavku najpogodnije ime bilo – otvorenost.

Pročitaj više

 

 

Protojerej Žarko Gavrilović, Dr teoloških i filozofskih nauka, o knjizi Ontološke priče

Kad god uzmem u ruke nečiji rukopis, osećam se kao da golim rukama uzimam žar ili vatru, ne znajući da li će me taj rukopis oduševiti, zagrejati ili opeći. Rukopis knjige pod nazivom Ontološke priče, koju su napisali Marija Reić i Milovan – Mića Jovanović, pre oduševljava, inspiriše i otvara široke vidike i perspektivu življenja, nego što sputava ili odbija.

Napisan iskričavim duhom iz koga izbijaju varnice optimizma i vere u budućnost, razbarušenog stila, sa humanističkom porukom koja poziva na veru u Boga i ljude, nudi poverenje u budućnost kolektivnu i individualnu, on – taj rukopis – unosi ljubav u ljude umesto mržnje koja vlada u ovim teškim i sumornom vremenima, savetuje veru namesto neverja i nepoverenja, teži pravdi i istini kao leku protiv nepravde i zabluda.

Ovakvi tekstovi zrače dobrotom i duhovnim vrednostima kojih smo se za vreme tiranije bezboštva i sebičnosti, takoreći odrekli. U ovom rukopisu, kao u kakvom rudniku zlata, naći ćemo mnogo materijala iz različitih oblasti duha; tu se nalaze pouke iz religije i nauke, psihologije i astrologije, istočnjačke i zapadnjačke teorije i prakse, s ciljem da se sve shvati u svemu, pomiri sa svim i objedini u celinu.

Zbog svega toga postoji mogućnost različitog tumačenja i ocene teksta, zavisno od stručnosti i zainteresovanosti čitaoca. Moram priznati da ja nisam stručan i kompetentan da dajem sud o sadržajima koji prevazilaze moje znanje i interesovanje. Ipak, čitajući pojedine delove teksta Ontološke priče, osećao sam istinsko zadovoljstvo.

Pročitaj više

 

 

Enriko Josif, kompozitor, akademik, o knjizi Ontološke priče

U Danilovom prorokovanju, u 12. glavi, četvrti stih, zapisano je veliko Kazivanje o znamenju Poslednjeg vremena. U doslovnom prevodu sa hebrejskog originala, to mesto glasi:
„… a ti Danilo zatvori ove riječi i zapečati ovu knjigu do pošljednjega vremena; mnogi će se zaplitati, i znanje će se umnožiti”.

Mi smo u vremenu užasnog zaplitanja, uplitanja i nebrojenog umnožavanja znanja i to za poslednje večne stvari (u ovom kalendarskom poslednjem vremenu).

Čitajući Ontološke priče, moj snažan utisak je da se ovde radi o smelom zakoračenju u nevidno (a stvarno) i da naša žarujuća čeznuća – da se nađemo, snađemo i iznađemo na putu ka onostranom – nalaze u knjizi jaka uporišta.

Ontološke priče, usuđujem se da kažem, pouzdan su vodič probuđenima iz racionalne okamenjenosti u oblast zaumno-stvarnog. Cela knjiga je jedno čudesno-mističko iskustvo, jedno otkrovenje. Posebno napominjem da su me pristup u tumačenju „nebića“ i uvođenje novog pojma-imena „psihoćelija“, opržili fascinantnom obasjanošću.

…Ovi događaji i neka nebeska zračenja povezuju se u nešto što označava početak ovdašnjeg duhovnog vaskrsa…
Sve tri knjige iz ciklusa „Seme kosmičkog znanja“ čine most preko kojeg se prelazi u onostrano…