Iz knjige
Osma knjiga: Povratak boginje
Pitanja i odgovori su čudno nastajali u dužem vremenskom periodu. Neka pitanja sam ja zapisivao i kasnije na njih davao odgovore (sam ili uz pomoć vodiča) pa sam ih kasnije brisao, ali neka sam i ostavio kao interesantna. Najveći broj pitanja sam dobijao na predavanjima, preko mejla ili sms poruka, od prijatelja… Na neka pitanja nisam odmah znao odgovore, ili sam ih znao samo delimično, tako da sam ih kasnije dopunjavao uz pomoć iz duhovne dimenzije. Prepoznaje se u tekstu za koje odgovore su mi pružali pomoć iz duhovne dimenzije, delimično ili potpuno, ili su me upućivali na literaturu i članke. Pitanja nisu sasvim grupisana po temama već su u najvećem broju ostala u onom rasporedu kako su nastajala. Izostavio sam ili skratio odgovore na ona pitanja o kojima sam pisao u knjigama ili člancima koji su objavljeni, ili se u odgovoru upućuje na mesto sa više informacija.
PITANJA I ODGOVORI
43-52
43. Posle „smrti“ u fizičkom telu prolazimo određene faze i stižemo u Centar (Jezgro) našeg Bića gde ponovo, s novim iskustvom, utvrđujemo sopstveni identitet. Posle toga zabavljamo se u duhovnoj dimenziji i pre „silaska“ u fizičku dimenziju (rođenja) idemo opet u Jezgro da ponovo utvrdimo svoj identitet u najveličanstvenijoj verziji svoje najuzvišenije vizije. Pitanje glasi: šta radimo u duhovnoj dimenziji? Šta smo tu novo stekli (naučili, iskusili…)? Želim komentar ove priče.
ODGOVOR: Sa potpunim i novim identitetom u duhovnom carstvu mi samo možemo da vežbamo i iskusimo neku ulogu Boga, jer se trenutno ispunjavaju sve želje. Spoznali smo neke nove verzije sebe, radimo sve što želimo u skladu s novim saznanjem i željama, kao i sa onim šta želimo da postanemo, koji deo boga želimo da iskusimo.
44. Ako posle Prvog svetog pitanja želimo da se vratimo u fizički život u isto telo, kako to može ako je telo raskomadano ili izgorelo?
ODGOVOR: Vratićemo se malo pre tog trenutka tragedije u isti život ili u neku alternativnu stvarnost. Ne pitajte me za objašnjenje, tako kažu s najviših duhovnih nivoa, meni je takođe čudno.
45. Kada kao odgovor na Prvo sveto pitanje bude „ne“, ne želimo dalje, želimo da se vratimo u život u telu, ko i kada odlučuje da li ćemo nastaviti taj život u alternativnoj stvarnosti ili u istom telu, zdraviji, svesniji, ili samo da nastavljamo tamo gde je prekinut?
ODGOVOR: Vi uvek i jedino odlučujete o svemu, a nastavljate tamo i onako, imajući jedino u vidu svoje želje i ono u čemu osećate nedostatak lične potpunosti, odnosno savršenstva. Jednostavnije, da li smatrate da ste obavili sve ono zbog čega ste došli. Naravno, nije ego taj koji se pita, nego unutrašnje Ja.
46. Odgovor na Drugo sveto pitanje daje uvek naša nadsvest ili super svest a ne ego, naše malo ja ili um iz tela koji se nikada ne pitaju. Da li je tako, neki komentar.
ODGOVOR: Naravno, odgovor daje vaša suština, onaj Ko Ste, nema ko drugi, jer telo, malo ja i um više ne postoje. Gruba analogija: kada hoćete da operišete prst na nozi, kada ste u fizičkom telu, ne pitate za dozvolu taj prst pa ni nogu, zna se ko donosi odluku na tom nivou.
Ovde je zgodna prilika da se odgovori na pitanje koje sam ranije dao kao nagradno: Kako će na Prvo sveto pitanje da odgovore mala deca posle smrti? Tada se događa nešto vrlo interesantno. Naime, mala deca najedanput „duhovno odrastu“ i postaju svesna svega: zašto su došla u telo i zašto su ga tako rano napustila. Tvorac je mislio o svemu. Tako, pri prolasku male dece kroz prvu i drugu fazu smrti prema deci se postupa s naročitom pažnjom.
47. Pobeda je u predaji, kažu s najviših duhovnih nivoa – ovo je malo u suprotnosti sa činjenicom da mi sami stvaramo svoju realnost mislima, rečima i delima. Predaja je ispunjenje tuđe želje, poslušnost, to nije kreacija. Zar se ne treba nekada suprotstaviti, to je pouka i nasilniku.
ODGOVOR: Nema koga da pobedite, svi ste Jedno. Želje ukazuju na vaše nedostatke, na ono što nemate ili ne možete da budete. Vi uvek treba da donesete odluku šta je dobro a šta loše, odnosno ispravno ili pogrešno, mada toga nema, ali vi tako radite, dajete ocene. Važno je da sami donosite odluke, zauzimate stav i proveravate svoja ubeđenja. Da, treba se nekada i suprotstaviti, naročito za opšte dobro ili zbog drugoga, time zaista šaljete poruku nasilniku i definišete sebe najuzvišenijom verzijom svoje najveličanstvenije vizije. Borbom protiv zla i spasavanjem nekih života i rat može da se opravda a svojim odnosom izjavljujete Ko Ste i Ko želite da budete.
48. Napisao si negde da nas posle smrti dočekaju svi oni koje želimo da nas dočekaju, kako oni koji su otišli (da ne kažem mrtvi), tako i oni koji su ostali živi posle nas, u telu. Kako je to moguće, šta se tu stvarno događa? Ko nas dočekuje posle smrti?
ODGOVOR: Mi svi postojimo u mnogo dimenzija, u raznim sistemima realnosti istovremeno. U ovom sistemu realnosti mi ta različita „ja“ koja postoje istovremeno nazivamo reinkarnacijske ličnosti. Uvek dočekujemo i tešimo jedni druge pri prelasku na „onu stranu“. Kroz život prolazimo sekvencijalno (jedno za drugim), ili simultano (istovremeno), ili nekom kombinacijom ova dva načina. Mi sami biramo šta, kako i kada želimo da iskusimo. Tu „sliku“ možemo posmatrati izbliza i detaljno ili (malo se „izmaknemo“) izdaleka, globalno, kada vidimo „širu sliku“, buduće događaje, rođake i prijatelje u prošlosti i budućnosti.
Pre mnogo godina, susreo sam se s takvom pričom, radeći regresiju s jednom osobom. Ona mi je tada rekla (kada sam je vodio odmah posle smrti u nekom životu): „Vidim svoje roditelje i decu, ali nema mi žene… a, tu je i ona, razgovara sa…“. Ja tada nisam znao za ovako nešto, pa sam pitao – kada su umrli žena i deca? Nisu umrli, samo su došli da me isprate, odgovoreno mi je normalno. Nisam tome pridavao značaj, smatrao sam da mu se nešto pomešalo… Kada su mi kasnije i drugi regresanti saopštavali slična iskustva, zaključio sam da to nije slučajno. Kasnije sam ja (i mnogi drugi) dobio objašnjenje od duhovnih bića, koje vam sada iznosim. Još uvek je i meni sve to čudno, ali nemam razloga da ne verujem da se baš sve tako događa.
49. Mi uvek na neki način „prizivamo“ bolest. Šta biva kod male dece, zašto se ona razbolevaju?
ODGOVOR: Fizičko telo ima karakteristike u skladu sa ubeđenjima, željama i očekivanjima duhovnog „kalupa“ o čemu smo pisali (V: Kako se formira fizičko telo). Pisali smo da je svaka bolest psihosomatska i da se nijedna bolest ne može potpuno izlečiti na fizički način. Ovo pomalo i plaši, ali tako kažu iz duhovne dimenzije. Novi izbori su na raspolaganju detetu koje ono ne čini na svesnom nivou. Dete je pod jakim uticajem okoline, naročito roditelja.
Postoje, međutim, još dva momenta koja treba uzeti u obzir.
Prvo, dete se na neki način uzdigne iznad svojih mogućnosti poimanja i postaje svesno sebe i svojih potreba, mada ovo možemo nazvati jako duhovno vođstvo, koje još nije prekinuto i zanemareno, jer je dete nedavno bilo u centru svog bića.
Drugo, uvek i svima se događa samo ono najbolje, tako, ako se dete razbolelo i ima visoku temperaturu, npr. ovo će mu dobro doći kasnije, kao imunitet, kada bude imalo jaku upalu pluća. Deca (a ni odrasli) ne biraju bolest kao deo života i iskustva, već kao metod ili sredstvo, na osnovu kojih se stiču znanja i spozna neka istina ili na osnovu kojih se razvijaju određene sposobnosti, za početak bar kratkim uvidom u neka stanja. Kod male dece (nekada i kod odraslih) neka bolest se bira kao faktor za objedinjenje (integritet) ličnosti, mada time privremeno koči svoj razvoj i ide u neke destrukcije, ali su tada svi elementi ličnosti „uprli pogled“ na problem, a to sjedinjuje. Bolest je vrsta senzacije, a svest tada najbolje i najbrže prepoznaje samu sebe, a to, opet, objedinjuje čitavu strukturu što je najvažnije, čak i po cenu potpune sopstvene destrukcije.
Nekada se bolest bira da bi se izlečila ili predupredila neka druga bolest ili izbegla moguća nevolja.
50. Olga (iz tvoje knjige Kraj igre, Poglavlje Olgin san) promenila je dušu i napravila reinkarnaciju i istom telu, rekao je Ahtun Re (duhovno Biće, koje se kreće između X i XII nivoa duhovnog razvoja, s kojim si razgovarao četiri puta po devedeset minuta, kako si naveo; razgovori su zapisani u tvojoj knjizi Sedma knjiga). Hoćeš li reći nešto više o tome, jer to je nešto novo i veoma čudno.
ODGOVOR: Nema tu mnogo da se kaže, bar ja ne znam mnogo više, jer je i meni sve to novo i čudno. Izvršena je reinkarnacija u istom telu, jer je stara duša imala neki drugi plan a pristala je na želju svesti i ega da se nastavi život i u ovom telu. Došla je nova duša s nekim novim pratećim osobinama koje su bile očigledne i to su primetili Olga i njeni najbliži, a i ja sam bio svedok svega. Olga je znatno promenila izgled, promenila je mnoge navike i stavove prema sebi, drugima i životu, način ishrane, smršala je skoro dvadeset kilograma, nešto ranije promenila je posao, krvna slika s kojom je imala probleme od rođenja normalizovala se… Ahtun Re mi je rekao da je Olgina duša u prethodnom životu imala podelu, bila je u dva tela… pa je u momentu krize Olga pozvala u pomoć onu drugu dušu iz prošlog života da dođe i preuzme dominantnu ulogu u njenom telu. O samoj promeni ega Ahtun Re ništa nije rekao, verovatno se može podrazumevati da je i Olgin ego tada promenjen. Ja sam prvi put čuo za ovako nešto, čudno jeste, ali nemam razloga da ne verujem.
51. Kako može da se stupi u kontakt sa duhovnim bićima?
ODGOVOR: Postoje mnogi načini kontakata i puteva za njihovo ostvarenje. Jedan od njih je automatsko pisanje ili pisanje vođenom rukom. Na ovaj način smo Marija i ja zapisali prve tri naše knjige (Seme kosmičkog znanja, dva toma, i Ontološke priče). U narednim knjigama više sam koristio mentalno i kombinovano vođstvo. Ohrabrio sam mnoge da uspostave „kontakt“ i/ili pišu vođenom rukom, pa su neki od njih postali poznati književnici, pesnici, slikari…
Ni sam sebi dugo nisam verovao, jer nisam znao da li je tačno ono što sam zapisivao. Akademiku Srejoviću sam zahvalan jer je u podrumima Akademije pronašao dokaz (mapu onoga o čemu smo pisali), da je tačno nešto što je bilo vrlo sumnjivo, jer je bilo malo verovatno to što smo Marija i ja zapisali automatskim pisanjem u Ontološkim pričama, a o čemu tada ništa nismo znali. To nam je bilo veliko ohrabrenje i prekretnica za verovanje u naše zapise. Grčki filozof Sokrat imao je duhovnog savetnika koji mu je govorio – šta ne treba da uradi. Platon navodi Sokratove reči: „Od ranog detinjstva me posećuje neko božansko biće… ali mi nikada ne kaže – šta treba da radim“. Ksenofon takođe navodi Sokratove reči: „Taj glas do sada nikada nije pogrešio“.
52. Šta treba da radite da biste pisali vođenom rukom?
ODGOVOR: Uzmite svesku velikog formata i olovku (grafitnu ili hemijsku) koja dobro piše i bez jačeg pritiskanja i postavite ruku u položaj za pisanje. Dajte ruci energiju ali je sami ne vodite. To bi bilo kao kada biste dali gas kolima u leru ili bez upravljača – kola se ne kreću ili se kreću nekontrolisano. Ništa ne mislite niti očekujte. Ruka će neko vreme (nekoliko sati ili dana), možda, da stoji u mestu ili će ispisivati neke linije, listiće ili cvetiće. Kada ruka baš počne da ispisuje (ako je to bez veze, ne uzbuđujte se), zapišite pitanje koje želite da postavite. Neka prvo pitanja bude: da li sam u vezi s nekim bićem ili ličnošću iz duhovne dimenzije? Ruka će ponovo, možda, da ispisuje linije ili listiće, ali budite strpljivi i verujte da možete da ostvarite kontakt. Odmorite se pa nastavite ponovo. Dva do tri puta dnevno po 30–40 minuta pokušavajte sa istim pitanjem. Kada dobijete odgovor bilo „da“ bilo „ne“, postavite sledeće pitanje. Pazite, odgovor „ne“ takođe je znak da ste uspostavili kontakt. Pre oko 25 godina, našim prijateljima smo pred put u Grčku pokazali ovo o čemu sada čitate, kako da pišu automatskim pisanjem. Muž je digao ruke posle dan-dva, a žena je posle četiri-pet dana stalno dobijala „ne“. Kada se vratila sa odmora žalila se da nije uspela…
Dakle, sledeća pitanja neka budu: ko si ti?; kako se zoveš?; zašto mi se javljaš?; mogu li nešto da učinim za tebe?; da li smo se nekada poznavali?… imaš li neki savet za mene?… Pitanje postavljajte jedno po jedno, zapisujte ga (da biste znali kasnije kako je glasilo) i ne prelazite na sledeće dok ne dobijete neki odgovor. Da li će biti tačni ili vredni odgovori zavisi od vas i od onoga s kim ste u kontaktu. Ali, ne mora da bude tako. Možda vaš kontakt proverava vaše strpljenje, čežnju ili veru. Ne procenjujte u početku i ne donosite zaključke brzopleto.
S kim može biti uspostavljen kontakt? Može biti sa delom vaše suštine i ne iznenađujte se ako na vaše pitanje „ko si ti?“ dobijete odgovor „ja sam ti“. Može biti uspostavljen kontakt s vašim duhovnim vodičem ili s nekim iz duhovne dimenzije koji će vam se samo neko vreme javljati iz određenih razloga. Može se uspostaviti kontakt i sa bogom. U stvari, bog je neprekidno u kontaktu sa svakim od nas, ali ga ne čujemo zbog neverice, straha ili anksioznosti, od šuma misli koje nam se večito motaju po glavi. Morate biti oprezni. Ako ste dobili neke interesantne, korisne i tačne odgovore, ne znači da će uvek biti tako. Odluka mora uvek biti vaša, vi ste odgovorni za sve što uradite ili ne uradite. Nema vađenja – neko vam je rekao, ili bog vam je rekao. Šta se događa u svetu?
Milionima primeraka se prodaju knjige u kojima piše: „Retko odgovaram na telefonske pozive ukoliko mi Bog i anđeli ne kažu da treba“, kaže već pomenuta Lorna Birn. Posle ove rečenice dalje ne treba čitati njene tekstove, ona ništa ne razume, ponaša se kao da je opsednuta! Slične bisere prosipa i u knjizi Anđeli u mojoj kosi. Takvih stavova i knjiga ima mnogo, vi pronađite one prave, mislite svojom glavom.
Sam Jung je posmrtno „priznao“ (memoari su objavljeni posle njegove smrti) da je daleke 1925. na latinskom, vođenom rukom (automatskim pisanjem), napisao knjigu VII Sermones ad mortuos („Sedam propovedi mrtvima“), koju je potpisao pseudonimom. Ono što mu je diktiralo iz onostranog (nesvesnog?) predstavilo se kao Filemon. Slično je uradio i Hese, koji je svog Demijana potpisao pseudonimom Emil.
Mnogi ljudi imaju ovakve kontakte, ali se boje da o tome pričaju javno zbog nerazumevanja sredine. Da bi se izbegli nesporazumi i neprijatnosti, mnogi naučnici, pisci i umetnici ovakve kontakte nazivaju – „inspiracija“. Među njima ima ljudi svih uzrasta i zanimanja.
Ima slikara koji (ponekad) slikaju vođenom rukom ili pod uticajem sna. Oni ne znaju unapred šta će naslikati. To su često neke njihove fragmentarne ličnosti, ličnosti iz sna ili neke ličnosti ili pejzaži iz „prošlih“ života.
Mnoga književna dela su napisana na ovaj način. Navodili smo ranije primere Getea (ovde se misli na Vertera, jer se samo za to delo zna pouzdano) i neka dela Mopasana. Nil Donald Volš je napisao nekoliko knjiga vođenom rukom.
Što se tiče mentalnog kontakta, kada čujete nečujni glas ili glasne (tako vam se čini) reči, poruke ili odgovore na pitanja, ovo je složeniji način od zapisivanja. Ovde mogu da nastupe bar dva glavna tipa komunikacije: prvi je kada sami čujete i razumete reči ili poruke; drugi je kada čujete i prenosite glasno ono što ste čuli (ili videli), a samo delimično se (svesno) sećate ili razumete to što ste preneli. Tada ste obično u nekom izmenjenom stanju svesti. Radi pouzdanijih informacija može se kombinovati mentalni razgovor i pisanje vođenom rukom, radi provere ili ako nešto nismo potpuno ili tačno zapamtili.
Sveti Ignjatije Brjančaninov, episkop, čuo je glas („reč, koja nije bila moja“), a neke delove tog „razgovora“ objavio je u delu Sočinenija Episkopa Ignatija.
Džejn Roberts u knjizi Džejnin bog piše da je u transu provela oko četiri hiljade sati u više od hiljadu seansi. Ona je bila u kontaktu sa Setom koji joj je diktirao nekoliko knjiga (zapisivao je njen muž) koje spadaju u nešto najbolje što je napisano na ovaj način. Džejn kaže da u tim stanjima nije bila nesvesna već samo svesna na drugi način.
Dakle, to nije bila neka patološka disocijacija niti je bila „opsednuta“ na bilo koji način. Ona navodi Setove reči – da se pozitivne i konstruktivne misli i želje lakše realizuju od negativnih zato što u više strukture nije ugrađena destrukcija. Svaki trenutak ima sopstvenu vrednost bez obzira na to kako se koristi, zapisala je Džejn reči Seta. Zato je naša nervoza oko „gubljenja vremena“ potpuno bez osnova.
Kako vežbati za ovakvu vrstu kontakta pisao sam ranije, a i u ovoj knjizi. To je uglavnom meditacija ili pražnjenje uma od misli, uklanjanje smetnji. Ali, do ovakvih kontakata se dolazi i bez neke vežbe, pa čak i bez želje. Ovo se obično događa kada vam je prijatelj neka visokorazvijena ličnost (to je poznanstvo iz nekog ranijeg života), koja može da ubrza i prosvetljenje. Tako je do kontakta došla i Ester Hiks (kontakt sa Abrahamom, Traži i dobićeš) i Džejn Roberts (kontakti sa Setom, napisala više knjiga) i mnogi drugi. Jednostavno, za sve dođe vreme, ali često ono može da se skrati!
Retko ko nije pročitao ili bar čuo za Galeba. Kako je on nastao? Ričard Bah je sam šetao po plaži na Zapadnoj obali kada je iznenada jasno čuo glas koji je izgovorio: „Džonatan Livingston Galeb“. Uplašio se jer nije znao odakle glas dolazi. Još više se uplašio kada je došao kući, gde mu je glas inicirao trodimenzionalne slike koje će mu poslužiti kao građa za buduću knjigu. Tada je sve prestalo. Tek je posle osam godina „dobio“ ceo tekst knjige koju je objavio pod tim naslovom.
Pošto je cela knjiga u stvari diktat iz duhovne dimenzije, smatrao je da to nije njegovo delo, pa je prvo odbio (bojao se) da uzme honorar od izdavača.
Ja poznajem veliki broj osoba koje (ponekad) pišu ili slikaju vođenom rukom (automatski). Među njima ima studenata, domaćica, inženjera, profesora, radnika, lekara, pravnika, slikara, muzičara… svih uzrasta i zanimanja. Neki misle da su izabrani i da uvek i samo razgovaraju direktno s Bogom, Hristom ili nekim drugim simbolom svoje vere ili religije. Kada pogledam to šta su primili i kažem da je sumnjivo, da nije baš sa čistog izvora, neki to prihvate a neki prećute i tek mnogo kasnije, kada takva faza prođe, kažu kako su tada odmah primili poruku da me ne slušaju, jer sam ljubomoran, pošto oni sada dobijaju značajnije poruke nego što su one koje ja dobijam.
Crkva ovakve kontakte ne razume i osuđuje. To je bolja varijanta. Mnogi iz crkve znaju da „nešto“ postoji, ali pošto to nije u njenim okvirima i pod njenom kontrolom (a ko može nešto da uradi mimo Boga, odnosno crkve i njenog blagoslova) najlakše je negirati ili osuditi, reći da je prevara ili da je đavo umešao prste. Treba reći, nije svako ko čuje glasove duhovno napredan, nekada to zaista može biti i neka mentalna bolest.
Ako mi sami verujemo da su naše poruke koje dobijamo nečujnim glasom ili mentalno delo đavola, te poruke i način njihovog dobijanja se zaturaju duboko u neke slojeve svesti koji su nestandardno (neprirodno) strukturirani da se do njih ne može dopreti na uobičajene načine. Do takvih podataka se može dopreti samo specijalnim tehnikama, tablom (tabla Ouija ili ploča duhova) ili viskom, za prave majstore ovih veština.
Ali, nikada niste sigurni s kim ste stvarno u kontaktu! Nikada ne možete preneti potpuno tačno sve što primite, jer sadržaj bojite svojim znanjem, željama, strahovima, očekivanjima… Kada se dobro upoznate sa svojim duhovnim „kontaktom“ i stekne se obostrano poverenje, možete potpuno promeniti život i dodati još jednu bogatu dimenziju vašem iskustvu.
Nastaviće se…